latinicaenglish
 
Данас је субота, 23. септембар 2017
Велики Јубилеј манастира Бијела

Беседа професора доктора Михаила Шћепановића на свечаној академији

 

Часни оци, ваша господства

 

Цвајг је своју књигу о Достојевском отпочео реченицом: Тешко је и са пуно одговорности достојно говорити о Достојевском! Мени је пала на памет тренутно та реченица јер ми је тешко и препуно одговорности достојно говорити послије преосвећеног владике Атанасија. Храбри ме чињеница што је преосвећени код моје генерације вјерника добио једноставно име од миља – Таса. А знамо добро да се таква имена дају само заслужнима, који знају и да посавјетују и да прекоре. И за једно и за друго – наредан сам.

Данашњи мислиоци су записали да религија једног народа и његова вјера стварају културу, а она цивилизацију. Кад утрне вјера, замиру култура и цивилизација, а онда и народ почиње копњети. Свјетске рачунџије веле да ће старосједелачки народи Европе полако изумријети, али ће их населити други народи и културе. То видимо већ данас. Потомци колонизоване популације данас долазе да наплате рачуне својим колонизаторима.

Добро је К. Г. Четерстон записао да оног тренутка кад људи забораве на Бога не постају невјерници, већ почињу вјеровати у било шта. У ништа. Тако су европске елите отуриле од себе хришћанство, замјењујући га дугим идеологијама које је Расел Кирил именово „секуларним религијама“. Свједоци смо да су ове назови-религије опиле на милионе људи, али су, као што знамо и фашизам и нацизам и комунизам заједно са својим самозваним „боговима“ сконачали крајем двадесетог вијека. Изгледа да човјеку Запада то није било за наук, већ је отпочео са исповиједањем нових религија које као пужеви послије кише покривају човјеков ногостопац. Гмижу нове религије: егалитаризам, па за њим феминизам, осокољени капитализмом под напирлитаним сунцобраном „свемоћног“ глобализма. Ту су се ушанчили милиони људи, отуђујући се од  хришћанске религије која је створила Запад. 

Ова Ђорђијева црква пред нама у свом ћошнику чува пола предамеричке историје. Док су се овдје преписивале књиге и учила Ћирилова слова, колонизатори су, широм планете, истребљивали старосједелачко становништво. Што није истријебљено, то је асимиловано и на крају нестало! Нама остаје да се запитамо да ли и српски народ на цјелокупном српском говорном простору чека судбина америчких Индијанаца. Остаје нам да се склонимо у строфе пјесме Српска чета коју је Петар Пајић посветио Патријарху Павлу.

Дакле, остаје нам Божија - као једина стаза!

Драги моји Бијељани, поштовани гости, ваша господства, браћо и сестре, нек нам је наздравље и за наук овај величанствени годет, којим би се поносили и много већи европски народи. Имамо право на понос, али оставимо отвореним питање да ли имамо права и на дику. Ако послушамо почившег Патријарха Павла да нам ријечи буду благе а докази јаки, онда имамо доказ да нијесмо скоровечерњаци, и да нам историја не почиње од превратника и случајника, који у својој наопакој свијести пишу историју за себе, намећући нам нову географију обмана, да на себе заборавимо. Зидови ове наше цркве похрањују више историјске истине од свих купусара писаних за једнократну употребу. Чини се да се полако дозивамо, односно будимо. Иако су нас просветне власти заводиле што даље од ове светиње, увијек смо се одозго са Ждријела кришом крстили, јер то онда није било у моди. Наше паметне бабе су нас слале у Доњу Бијелу код Рајковића да нам дају „за пестотина воска“, од којих смо правили крстолике свијеће за крсно име. Петокракини завјетници су нас гледали с презиром, али нас нијесу успјели одвојити од српске православне вјере.

Када је Хаџи-Радован премостио Подградски поток, као задужбину свом народу, оставио је запис у кршу поред моста: У знак захвалности Богу и људима, а у част и славу Мојковачке битке. Причао ми је да му је исти петокракаш замјерио што је у споменици поменуо Бога. Премудри Рдован му је одговорио: „Ето, да сам зна да мислиш да си виши од њега, турио би тебе“. Радованово је мјесто данас у антологијама српске десетерачке поезије, а његовом саговорнику у накарадној здравици Перише Џакова, коју Томаш Ћоровић сачува од заборава.

Између два горњобиовска моста све до седамдесих година столовао је велики крст од лучевине, све док га није згазило вријеме и људска небрига. Веле Бијељани да је од давнина одатле кретала литија до манастира, овдје, и ту се играло и пјевало; омладина загледала, а стари паметари – а Бијела их је вазда имала – незнавенике сјетовали, а с паметнима мисао дијелили. Тако је негда било. А онда су стигли превратници и одвели нас да за Ђурђевдан састаничимо на њиву Јоксимову. Данас о томе свједоче пожутјеле фотографије и доста свјеже сјећање. Ни то им није било доста, но су, партијски одабраници, ријешили да је боље да састанчимо тринаестог јула, кад се покоси прва трава, па су нам одредили њиву Драгову! Није то много потрајало! Колик празник, толико му и трајање.

Данас овако умивен манастир дочека нас у радости и весељу, али рекох у почетку имамо ли право на дику!? Само истија. Наиме, добро би било да сваки Бијељанин, ма гдје био, понесе са собом фотографију Игумна Исаије, са 83. стране, из монографије Манастир Бијела, на којој Игуман биовскога манастира сједи, уклијештене главе сопственим шакама, на гомили камења, као остацима некадашњих манастирских конака. Молитва и јако заплеће Анфилохијево су нам омогућили да имамо ово што имамо и славимо, опоменути, заслуге предака.

Сваки увид и тмине вијекова ће нам донијети по једног Исаију, односно његове претходнике, подвижнике и прегаоце, без којих не би ни нас било. Живот нам је био патнички и с државом, а и без ње. Али, и док смо вијековима били обездржављени, били смо под окриљем Пећке патријаршије и касније Цетињске митрополије. И то је било довољно да сачувамо сопство, да не заборавимо сопствено српско име, свој српски језик и његово писмо. Данас подијељени српски говорни и културни простор, туђинском руком размеђен на ситне државице, уз етнички очишћене и отете просторе, даје суморну слику лика обезнањеног српског народа. Некадашњи колонизатори су нам уништили војску и економију, кидисали на природна богатства, а сад подмукло јуришају и на Српску православну цркву, као једину духовну вертикалу овога народа. Тешко се можемо ослонити на унижене, до осрамоћења, државице са безглавим вођама, који су заборавили на три преостале старне свијета, него су их све преобукли у Запад! Вели један биовски чобан да је гледао како му овца из буљука иде право вуку у чељусти. Пастир је сачуво своје стадо. Само да нам Бог подари и поживи пастире.

Тешко је наћи иједну црногорску и брдску кућу из које није глава остала на Скадру. Кад су Црногорци извојевали побједу, стигла је у Боку енглеска крстарица да нареди повлачење. Морало се послушати, али је непослушни Блажо Бошковић непослушност платио главом. Нијесу то, како нас историја опомиње, биле једине неправде и злочини према нашем народу. Дужност нам је да знамо да народ који олако заборавља сопствене жртве, не заслужује мјесто међу хришћанима, како је поодавно записао Јован Дучић.

Село Бијела у Дробњаку својим је житељима сачувала црквено име. То је раније била Бијела Црква, па је под утицајем језичке економије други дио двочланог имена отпао, а придјев из основе поименичен и у том облику опстао до данас. Подршку за сопствену скромну претпоставку о настанку овог имена сам добио од првог слависте, О. Н. Трубачова, са низом потврда из словенског језичког простора. Локација саме цркве је могла бити на мјесту данашње Црквине на Горњобиовском гробљу, или пак у данашњем засеоку Улица „када се с моста крене Сокаком под Крш“, како мјештани одређују, а о чему је још шездесетих година прошлог вијека писао Михаило Зорић. Остаје нам над у археолошке захвате.    

Драги моји, дозволите ми за крај и трачак сјећања. Као предшколац сам запамтио кад је изгорела кућа Љуба Гојкова. Страховита огромна буктиња је обавила кућно шљеме. Убрзо је отац ушао у кућу и рекао: „Стутње цијела!“ Био је то глагол који уносу сав немир овог свијета у дјетињу душу. Сјутрадан се село размиљело. Повик на волове, шкрипа упрегнутих јармова, звека влачега, и цијук завраза парали су тишину Подградине. Свако је из своје шуме довлачио грађу, од вјенчанице и рогова, до жиока, шавица и љемезова. Полако је кров куће Јањушевића почео да се облачи у нову златасту ражевину. Седми дан су, како веле, „заказали весело“, славећи усељење. Моја бака је прокоментарисала: „Тутњи код Гојка пљесма, ка да ништа није било! Нека је, је л и Бод да“! Цијело моје сјећање се може уврсти у глагол (с)тутњети, на значењском луку – од страха до весеља! А то није једини примјер благодарја Бијељана, о коме се морало чути. А ко зна да ли би се благодарја могла и пребрајати да није било одмагача и „скретничара“, и да ли би нам манастир деценијама био заборављен и забрављен.

И дан данас помагачи имају своје одмагаче, али уз Божију помоћ, одмагачи чиле и нестају, па је над у људско доброчинство дочекао праскозорје.

Зато – надајмо се и живјели ми! На многаја љета!

 

Бијела, 5.06.2016.

Михаило Шћепановић

Распоред БОЖИЋНИХ БОГОСЛУЖЕЊА
  • 06. јан - Налагање БАДЊАКА у 15ч. испред Манастира
  •  
  •  
  • 07. јан - БОЖИЋНА ЛИТУРГИЈА у поноћ
Распоред богослужења
  • Литургија:
  • Радним данима у 06 ч.
  • Недељом и празницима у 07:30 ч.
  • Јутрење: 05:00 ч.
  • Вечерње: 17:00 ч.
Манастир Бијела | Сва права задржана ©2015 | Продукција ИнфоБит